Srđevdan

Sveti Sergije i Vakh bili su ugledni oficiri rimske vojske i bliski savetnici cara Maksimijana, tajni hrišćani. Kada je otkriveno da ne prinose žrtve paganskim bogovima, car ih je javno ponizio, proveo kroz grad u ženskoj odeći i predao na mučenje. Vakh je umro pod udarcima, a Sergije je posle teških muka posečen u sirijskom gradu Rasafi, koji je po njemu kasnije nazvan Sergiopolj. Zajedno se slave kao primer vernosti Hristu i bratske ljubavi do smrti. Kod Srba je Sveti Sergije poznat pod narodnim imenom Srđ, po kome je Srđevdan jedna od starih krsnih slava.

Slava se obeležava na uobičajen način: uoči slave mesi se kolač i kuva žito, pali se slavska sveća, a na dan slave kolač se osvećuje i lomi uz reči „Hristos posred nas“. Pošto pada u jesen, posle berbe i sabiranja letine, trpeza je obično bogata plodovima godine.

Najčešće mrsna slava — supa, sarma, pečenje i kolači, uz slavski kolač i žito. Ako Srđevdan padne u sredu ili petak, trpeza je posna.

Ime svetog Srđa sačuvano je u srpskim i primorskim toponimima i imenima — po njemu se zove brdo Srđ iznad Dubrovnika, a imena Srđan i Srđa nastala su od narodnog oblika Sergijevog imena.